“ Samo jedan litar motornog ulja može da zagadi milion litara vode “
„ Produkti sagorevanja otpadnog ulja su otrovni i opasni po zdravlje čoveka i životnu sredinu“
„ Oko 10.000 tona otpadnih ulja završi u rekama, zemljištu i deponijama“
„ Odlaganje otpadnih ulja niko ne kontroliše“
„ Upravljanje otpadnim uljima u Srbiji nije rešeno“
Ove fraze i naslovi su ponovljeni bezbroj puta i nažalost istiniti su.
Otpadno ulje mineralnog i sintetskog porekla predstavlja izuzetno opasan otpad i kao takvom mu se u svim zemljama EU ( i ne samo EU ) posvećuje izuzetna pažnja. Za razliku od ostalih vrsta opasnog otpada, otpadno ulje je višestruko opasnije iz razloga što se sastav i sadržaj toksičnih materija ne može unapred pretpostaviti, a otpadno ulje može bespovratno zagaditi sve sredine – vazduh,vodu i zemljište.
Kada je Srbija u pitanju ovaj problem nije rešen ni na koji način, odnosno ne postoji nikakav sistem upravljanja otpadnim uljima.
Uspostavljanje sistema upravljanja otpadnim uljima je od neprocenjivog značaja za životnu sredinu
Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine u 2019. godini 2.348 tona otpadnog ulja je tretirano u postrojenjima za tretman (sagorevanje i priprema za sagorevanje ), a izvezeno je 44 tone, što ukupno predstavlja oko 4,5% od ukupno stavljenih količina maziva na tržište.
Ako se zna da je za 2019. godinu za tretman otpadnih ulja dodeljeno 7,7 miliona dinara podsticajnih sredstava, što je ekvivalentno količini od 770 tona tretiranog otpadnog ulja, disproporcija i konfuzija oko svih ovih podataka postaje kompletna. Ovi podaci su poražavajući pogotovo ako se uzme u obzir da postrojenja koja vrše tretman otpadnih ulja radi ponovnog iskorišćenja imaju vrlo lošu, zastarelu tehnologiju. Po pravilu je to tehnologija kojom se odstranjuju voda i mehaničkene čistoće, a krajnji produkt tretmana je vrlo teško odrediti i najčešće je opasan po životnu sredinu i zdravlje. Prema dostupnim informacijama i ovako dobijeni proizvodi završavaju na ilegalnom tržištu i to kao dodatak mazutu i dizel-gorivu, a postoje i slučajevi kada su od otpadnih ulja dobijani proizvodi koji su direktno ugrožavali zdravljeljudi (“smrdljive zgrade“).
Procena je da se u Srbiji godišnje stavi na tržište oko 50.000 do 55.000 tona različitih maziva i srodnih proizvoda kao i da će ta količina rasti u skladu sa predviđenim rastom industrijske proizvodnje.
Planovi sakupljanja i reciklaže otpadnih ulja u EU i mogućnosti Srbije za dostizanje ovih ciljeva
GEIR (Groupement Européen de l’Industrie de la Régénération) preporuke :
Do 2025:
Cilj u zemljama EU je prikupiti 100% otpadnog ulja koje je moguće prikupiti u svakoj pojedinačnoj zemlji članici.
Cilj u zemljama EU je re-rafinisati 85% otpadnog ulja koje je moguće prikupiti u svakoj pojedinačnoj zemlji članici.
Zemlje članice koje nemaju postrojenja za re-rafinaciju otpadnog ulja MORAJU IZVESTI otpadno ulje u zemlje članice koje ih imaju kako bi se postigli ovi ciljevi.
Ovi ciljevi moraju biti barem približno dostignuti ako se uzmu u obzir sporazum o stabilizacijii pridruživanju EU kao i nastojanja Srbije ka punopravnom članstvu. Spaljivanje i su-spaljivanje otpadnih ulja u Srbiji je visokorizično (sa retkim izuzecima) pa se u suštini zagađivanje samo premešta sa zemlje u vazduh što je u najmanju ruku podjednako opasno.
Imajući u vidu trenutno stanje sistema upravljanja otpadnim uljima u Srbiji, tj. nepostojanje bilo kakvog sistema upravljanja, svaka primena propisa, bilo postojećih ili novih, uz aktivnu kontrolu i primena mera propisanih zakonom u slučaju kršenja zakonskih propisa stvorila bi uslove za postizanje vrlo dobrih rezultata u vrlo kratkom roku.
Da bi se uspostavio efikasan sistem upravljanja otpadnim uljima, a u smislu poštovanja hijerarhije upravljanja otpadom i u skladu sa principima održivog razvoja i cirkularne ekonomije neophodno je izmeniti:
1. Pravilnik o uslovima, načinu i postupku upravljanja otpadnim uljima (Sl. Glasnik 71/2010)
Važeći pravilnik je zastareo, nedorečen i tehnički i regulatorno nepotpun. Jednom rečju – loš.
Neophodno je jasno definisati šta se i kako sme raditi sa otpadnim uljima, koji uslovi su neophodni za dozvolu za upravljanje ovom vrstom otpada,posebno za skladištenjei tretman otpadnih ulja kao i kvalitet proizvoda koji se dobija reciklažom/re-rafinacijom. Na ovaj način bi se izbeglo da se „tretman“ otpadnih ulja vrši u objektima koji nemaju ni građevinsku dozvolu (o upotrebnoj i da ne govorimo) i u kojima se „proizvode“ neke „vrste goriva“ nedefinisanog kvaliteta koje niko ne kontroliše, a koje najčešće završava kao dodatak mazutu i čija otrovna isparenja završavaju u vazduhu i ugrožavaju (truju) životnu sredinu.
2. Uredbu o visini i uslovima za dodelu podsticajnih sredstava (Sl. Glasnik br. 88/2009)
Sadašnji podzakonski propisi potpuno onemogućavaju podsticaje kada su u pitanju otpadna ulja i to hitno treba promeniti.
Neophodno je omogućiti sakupljačima i izvoznicima pristup podsticajnim sredstvima, u skladu sa Zakonom, posebno imajući u vidu da u Srbiji ne postoji postrojenje za reciklažu/re-rafinaciju otpadnih ulja u skladu sa propisima i direktivama EU pa ni u skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom. Osim toga,Uredba je destimulativna u delu koji se odnosi na otpadna ulja i neophodno je menjati je i uvažiti specifičnosti ovog otpada, posebno u delu koji se odnosi na cenu upravljanja ovim opasnim otpadom imajući u vidu neophodnu opremu i postrojenja. Neprirodno je i pogrešno da podsticajna sredstva budu manja od naknada (10 din/kg podsticaj : 12 din/kg naknada) ako se ima u vidu da je mogućeprikupiti oko 50-60% otpadnog ulja u odnosu na ulje koje je stavljeno na tržište. Uzimajući u obzir iskustva drugih zemalja odnos bi trebalo da bude 1:1,7 do 1,8 odnosno 20-22 din/kg. Takođe, poražavajuće po sistem upravljanja (posebno po razvijanje sakupljačke mreže) je i to što se ova sredstva isplaćuju jednokratno i to krajem prvog kvartala za celu prethodnu godinu. Ako se imaju u vidu visoki troškovi sakupljanja i transporta (ADR cisterne, kamioni, pumpe, vozači), kao i skladištenja (rezervoari, tankvane, infrastruktura) ne može se očekivati da se u sakupljanje i skladištenje investiraju neophodna sredstva. Idealno bi bilo da se podsticajna sredstva isplaćuju u tačno definisanom roku ( npr. 15 dana) po podnošenju kompletne dokumentacije ili, u najgorem slučaju kvartalno čime bi se postigla sigurnost i predvidivost podsticaja. Treće, a ne najmanje važno, iskustva drugih zemalja pokazuju da je najefikasnije da primaoci podsticajnih sredstava budu sakupljač, a ne operateri koji vrše tretman kako je sada slučaj. Time bi se direktno podsticalo razvijanje sakupljačke mreže koja u ovom trenutku praktično ne postoji ili je vrlo skromna.
Da bi Uredba uopšte funkcionisala mora se obezbediti da prihodi od naknada za maziva i srodne proizvode budu stabilni i predvidivi, odnosno da svi obveznici plaćaju naknadu u skladu sa Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara. Ovde je reč o značajnim sredstvima (oko 600 miliona dinara na godišnjem nivou samo za otpadna ulja). Kontrola obveznika plaćanja naknade i generator otpadnog ulja se podrazumevaju.
Neophodno je i da prihodi i rashodi ovih naknada budu potpuno u rukama i pod kontrolom Ministarstva zaštite životne sredine, a ne Ministarstva finansija i da za svaku vrstu otpada postoji poseban račun kako bi se obezbedilo da prihod od naknada bude strogo namenski usmeren kako je to inače u drugim zemljama čija regulative podrazumeva sistem naknade za PTO i princip “zagađivač plaća” (Hrvatska, na primer).
Dosadašnja praksa (Ministarstvo finansija paušalno određuje ukupan iznos podsticaja za prethodnu godinu) se dokazala kao pogrešna. Izmenom Uredbe o visini i uslovima za dodelu podsticajnih sredstava i pravilnika o uslovima, načinu i postupku upravljanja otpadnim uljima stvorili bi se neophodni uslovi za uspostavljanje sistema upravljanja otpadnim uljima. Privredna komora Srbije je u maju mesecu, ove godine, uputila Ministarstvu zaštite životne sredine inicijativu za izmenu Pravilnika o uslovima,načinu i postupku upravljanja otpadnim uljima.
U vremenu koje dolazi neophodno je učvrstiti kompletnu zakonsku regulativu vezanu za ovu materiju. Imajući u vidu da je u planu donošenje novog Zakona o upravljanju otpadom kao i da će svi podzakonski akti biti revidirani i prilagođeni zahtevima i standardima EU ovo je mogućeuraditi u relativno kratkom roku, ali sa uspostavljanjem reda u ovoj oblasti neizostavno treba početi odmah. Striktna primena zakonskih odredbi od strane svih koji su uključeni u lanac upravljanja otpadnim uljima kao i poštovanje Uredbe o visini i uslovima za dodelu podsticajnih sredstava od strane državnih organa odmah bi stvorili uslove za poboljšanje stanja i uspostavljanje reda u oblasti upravljanja otpadnim uljima. Sa velikom verovatnoćom, u zavisnosti od stepena primena Zakona i zakonskih propisa, može se očekivati da bi u prvoj godini uspostavljanja sistema upravljanja otpadnim uljima stepen prikupljanja bio 20-25%,dok bi u petoj godini dostigao 40-45% od ukupnih količina stavljenih na tržište Srbije.
Ono što treba imati u vidu je da Srbija sa uspostavljanjem sistema upravljanja otpadnim uljima počinje praktično od “nule”, a da je uspostavljanje sistema proces koji traje. Zbog svega navedenog, neophodno je da se ovom procesu pristupi sistematično, “korak po korak”, ali energično,bez kompromisa,i rezultati će veoma brzo biti očigledni. Dobitak u smislu zaštite životne sredine je nemerljiv. Iskustva iz drugih zemalja pokazuju da procesu spostavljanja sistema upravljanja otpadnim uljima ne može trajati kraće od 5-7 godina,u nekim slučajevima i više od 10 godina, a da je za njegovo uspostavljanje u punom kapacitetu neophodno investirati između 6 i 10 miliona EUR, sukcesivno. Za ovakvu investiciju je apsolutno moguće naći zainteresovanog partnera. Avista-Oil A.G. – Nemačka je spremna da investira u sistem upravljanja otpadnim uljima i počne sakupljanje otpadnih ulja u skladu sa najvišim standardima odmah po usvajanju novog Pravilnika o uslovima,načinu i postupku upravljanja otpadnim uljima.
Autor:
Nebojša Malešević